Kada sam počeo da pišem ovaj tekst i kada sam definitivno odlučio da će on svojim većim delom biti posvećen Pini Zahaviju, shvatio sam da, ukoliko bih želeo da ispričam sve što je radio ovaj čovek a spada u "zanimljivo", trebalo bi mi barem nekoliko hiljada redova teksta. Transferi, dogovori i kupovine koje je ostvario ili u kojima je učestvovao ovaj čovek su zaista mnogobrojne i ponekad zapanjujuće. Pokušaću da se fokusiram na najbitnije. Sin građevinskog preduzimača u Tel Avivu, Pini je napustio studije ekonomije da bi se posvetio sportskom novinarstvu. Bio je uporan i strastveno vezan za fudbal, pratio je sve utakmice Makabija i poznavao sve igrače i funkcionere tog kluba. Ubrzo je, tokom 70ih, kao i svi mi, shvatio da je engleski fudbal najbolji i počeo intenzivno da ga prati i da odlazi u London kako bi gledao utakmice. Službeno je putovao i na SP 1974. gde je prema njegovim tvrdnjama ostvario najveći broj kontakata i prijateljstava. Postao je blizak sa, između ostalih, Kenijem Dalglišom i Grejemom Sunesom, čak su i letovali zajedno u Pinijevoj vili u Eliatu. Na jednom putovanja, prilikom čekanja na let sa aerodroma Hitrou, upoznao je Pitera Robinsona, sekretara Liverpula, i preporučio mu Avi Koena, tada odbrambenog igrača Makabija, koga je takođe lično poznavao kao novinar. Avi je bio prvi transfer u kome je Pini učestvovao, i prodat je Liverpulu za 200.000 funti. Igrao je naredne 2 godine za Redse i bio član tima koji je osvojio Kup Evrope 1981. Pini je naravno, dobio svoju prvu proviziju.
Kao sposoban i vešt pregovarač, i srpski bi se reklo "prijatelj sa svima", Zahavi se povezivao sa ljudima iz sveta fudbala širom sveta. U Engleskoj na spisku "ortaka" su bili i Teri Venejbls, Aleks Ferguson i mnogi drugi. Ugovarao je svaki transfer bilo kog Izraelskog igrača u Englesku, a kada je shvatio da je to tržište suviše malo i nedovoljno kvalitetno, prešao je na polje Južne Amerike i centralne Evrope, u to vreme ipak nedovoljno istraženo u Engleskoj. Klijenti su se gomilali, između ostalih tu je bio i moćni Marselo Salas. Najisplativije prodaje (od bar stotinu do tada) u koijima je učestvovao Pini su svakako transferi Ria Ferdinanda iz Vest Hema u Lids, a zatim u Junajted. Prema nezvaničnim podacima Zahavi je svoje usluge "kontaktiranja" naplatio sa 2 miliona evra od 30 koliko je Junajted platio Lidsu za njega. U otprilike isto vreme, Jakubu Ajegbeni je transferovan iz Portsmuta u Midlzbro, za oko 8 miliona funti. Pod neshvatljivim okolnostima, Zahavi je naplatio oko 2,63 miliona funti (isplaćenih u 10 rata) od predsednika Midlzbroa. Smatra se da je to najveći "agent fee" ikada naplaćen u svetu fudbala. Ono što je zanimljivo je da je Jakubu postao Pinijev igrač preko Berija Silkmana, agenta koji je ranije bio fudbaler i klijent Zahavija.
Ono što je usledilo nakon što je Roman Abramovič odlučio da kupi neki engleski klub se može nazvati "zlatnim dobom" za Zahavija i njegovu, tada već ogromnu, mrežu podagenata. Pošto je, (naravno) poznavao Abramoviča još iz 90ih, ruski oligarh mu se obratio za pomoć u želji da kupi Totenhem ili Junajted. Izraelac mu je ponudio bolje rešenje - kupovinu novčano osakaćenog Čelsija, koji se mučio i sa mesečniim isplatama i grcao u dugovima. Povezao ga je sa pravim ljudima i ostatak priče nam je dobro poznat. Kao blizak prijatelj Abramoviča, Zahavi je učestvovao u svakom transferu Čelsija u narednih par godina, što ga je naravno samo učinilo još moćnijim i bogatijim. Na slici iznad vidimo da uživa u fudbalskoj zabavi sa Piterom Kenjonom, nekadašnjim izvršnim direktorom londonskog kluba. U najskorije vreme, Zahavi je dovođen u vezu sa propalim transferom Žoaa Mutinja u Totenhem. Navodno je, u deadline day noći, kada je napravljen načelni dogovor između Porta i Totenhema, zapelo oko Pinijevog udela. Ništa čudno, verovatno je tražio skromnih 5-6 miliona za novu jahtu.
Šta povezuje priču iz Parta 1 i Parta 2 sa ovim Superagentom? Veoma je prosto. LIAN Sports GmbH je podagencija pod kontrolom ovog čoveka. Srpski rečeno, da citiram jednog kolegu, Falji Ramadani i Nikola Damjanac su pioni Pini Zahavija. Otuda i toliko klijenata i toliko kontakata u velikim evropskim klubovima. Ne želim da umanjim njihovu sposobnost pronalaženja dobrih igrača, niti neke sopstvene puteve koje su usput napravili, ali šta god da su uspeli, verovatno im ne bi uspevalo da nisu pod kontolom ovakvog čoveka. Ukoliko Lazar Marković zaista završi u Čelsiju ili nekom drugom velikom engleskom klubu, znaćemo ko je odgovoran. Ne treba zaboraviti ni da je Avram Grant, kratkotrajni v.d. trenera Partizana veliki prijatelj Zahavija i njegov klijent. Verovatno se tako i zadesio na klupi Čelsija, Partizana a i Portsmuta (Zahavi je učestvovao u prodaji Portsmuta Aleksandru Gajdamaku). Očito je da Dragan Đurić ima dobre odnose sa ovim čovekom a i agencijom koja pokriva većinu njegovih igrača.
Kako bi bilo koji igrač imao veću šansu za dobar transfer, potrebno je da ima što veći broj nastupa za reprezentaciju. Kada pogledamo spisak klijenata lako se može pomisliti da ni Siniša a ni Pižon još manje, nisu baš imali potpunu kontrolu nad sastavljanjem reprezentacije. Ili je možda sve slučajnost, pa ispada da su svi najbolji igrači pod jednim krovom ("menadžerom")? Teško je bilo šta sa sigurnošću tvrditi ali sam siguran da i u domaćoj a i u nekim stranim ligama ima dosta mladih i dobrih igrača koji zaslužuju poziv ili su ga u nekom trenutku svakako zasluživali a nikada ga nisu dobili. Jednostavno, nije bilo mesta. I zemlja i savez i klubovi su u lošem finansijskom stanju i svakako da moć novca igra veliku ulogu ali ukoliko se ovakav trend nastavi, nećemo daleko dogurati. Fudbalska reprezentacija već godinama ne donosi nikakve uspehe a najviše im se nadamo. Verujem da bi većina navijača menjala i Noletove i uspehe drugih reprezentacija za jedno polufinale SP u fudbalu. Nadajmo se da će svi oni koji zaslužuju zaista dobiti šansu da nas tamo i odvedu. A kada pogledamo gde sve naši igrači igraju i kako igraju, to sve ne deluje tako nedostižno. Letos su Hrvati tesno ,tesno izgubili od svetskog i evropskog prvaka Španije i na momente prikazivali bolju igru. Mislim da i kod nas ima dovoljno kvaliteta da i naša ekipa ostvari neki takav rezultat, pod uslovom da igraju oni koji mogu i umeju a ne oni koji su u ekipi jer "moraju" da igraju. Naravno da je dobro za mladog i perspektivnog igrača da ima pored sebe nekoga ko će mu omogućiti da ima karijeru kakvu zaslužuje i ko mu može pomoći na polju u kome sam fudbaler ne može sam sebi puno da pomogne, ali sve to treba da ima svoju meru i kontrolu.
Kao sposoban i vešt pregovarač, i srpski bi se reklo "prijatelj sa svima", Zahavi se povezivao sa ljudima iz sveta fudbala širom sveta. U Engleskoj na spisku "ortaka" su bili i Teri Venejbls, Aleks Ferguson i mnogi drugi. Ugovarao je svaki transfer bilo kog Izraelskog igrača u Englesku, a kada je shvatio da je to tržište suviše malo i nedovoljno kvalitetno, prešao je na polje Južne Amerike i centralne Evrope, u to vreme ipak nedovoljno istraženo u Engleskoj. Klijenti su se gomilali, između ostalih tu je bio i moćni Marselo Salas. Najisplativije prodaje (od bar stotinu do tada) u koijima je učestvovao Pini su svakako transferi Ria Ferdinanda iz Vest Hema u Lids, a zatim u Junajted. Prema nezvaničnim podacima Zahavi je svoje usluge "kontaktiranja" naplatio sa 2 miliona evra od 30 koliko je Junajted platio Lidsu za njega. U otprilike isto vreme, Jakubu Ajegbeni je transferovan iz Portsmuta u Midlzbro, za oko 8 miliona funti. Pod neshvatljivim okolnostima, Zahavi je naplatio oko 2,63 miliona funti (isplaćenih u 10 rata) od predsednika Midlzbroa. Smatra se da je to najveći "agent fee" ikada naplaćen u svetu fudbala. Ono što je zanimljivo je da je Jakubu postao Pinijev igrač preko Berija Silkmana, agenta koji je ranije bio fudbaler i klijent Zahavija.
Ono što je usledilo nakon što je Roman Abramovič odlučio da kupi neki engleski klub se može nazvati "zlatnim dobom" za Zahavija i njegovu, tada već ogromnu, mrežu podagenata. Pošto je, (naravno) poznavao Abramoviča još iz 90ih, ruski oligarh mu se obratio za pomoć u želji da kupi Totenhem ili Junajted. Izraelac mu je ponudio bolje rešenje - kupovinu novčano osakaćenog Čelsija, koji se mučio i sa mesečniim isplatama i grcao u dugovima. Povezao ga je sa pravim ljudima i ostatak priče nam je dobro poznat. Kao blizak prijatelj Abramoviča, Zahavi je učestvovao u svakom transferu Čelsija u narednih par godina, što ga je naravno samo učinilo još moćnijim i bogatijim. Na slici iznad vidimo da uživa u fudbalskoj zabavi sa Piterom Kenjonom, nekadašnjim izvršnim direktorom londonskog kluba. U najskorije vreme, Zahavi je dovođen u vezu sa propalim transferom Žoaa Mutinja u Totenhem. Navodno je, u deadline day noći, kada je napravljen načelni dogovor između Porta i Totenhema, zapelo oko Pinijevog udela. Ništa čudno, verovatno je tražio skromnih 5-6 miliona za novu jahtu.
Šta povezuje priču iz Parta 1 i Parta 2 sa ovim Superagentom? Veoma je prosto. LIAN Sports GmbH je podagencija pod kontrolom ovog čoveka. Srpski rečeno, da citiram jednog kolegu, Falji Ramadani i Nikola Damjanac su pioni Pini Zahavija. Otuda i toliko klijenata i toliko kontakata u velikim evropskim klubovima. Ne želim da umanjim njihovu sposobnost pronalaženja dobrih igrača, niti neke sopstvene puteve koje su usput napravili, ali šta god da su uspeli, verovatno im ne bi uspevalo da nisu pod kontolom ovakvog čoveka. Ukoliko Lazar Marković zaista završi u Čelsiju ili nekom drugom velikom engleskom klubu, znaćemo ko je odgovoran. Ne treba zaboraviti ni da je Avram Grant, kratkotrajni v.d. trenera Partizana veliki prijatelj Zahavija i njegov klijent. Verovatno se tako i zadesio na klupi Čelsija, Partizana a i Portsmuta (Zahavi je učestvovao u prodaji Portsmuta Aleksandru Gajdamaku). Očito je da Dragan Đurić ima dobre odnose sa ovim čovekom a i agencijom koja pokriva većinu njegovih igrača.
Kako bi bilo koji igrač imao veću šansu za dobar transfer, potrebno je da ima što veći broj nastupa za reprezentaciju. Kada pogledamo spisak klijenata lako se može pomisliti da ni Siniša a ni Pižon još manje, nisu baš imali potpunu kontrolu nad sastavljanjem reprezentacije. Ili je možda sve slučajnost, pa ispada da su svi najbolji igrači pod jednim krovom ("menadžerom")? Teško je bilo šta sa sigurnošću tvrditi ali sam siguran da i u domaćoj a i u nekim stranim ligama ima dosta mladih i dobrih igrača koji zaslužuju poziv ili su ga u nekom trenutku svakako zasluživali a nikada ga nisu dobili. Jednostavno, nije bilo mesta. I zemlja i savez i klubovi su u lošem finansijskom stanju i svakako da moć novca igra veliku ulogu ali ukoliko se ovakav trend nastavi, nećemo daleko dogurati. Fudbalska reprezentacija već godinama ne donosi nikakve uspehe a najviše im se nadamo. Verujem da bi većina navijača menjala i Noletove i uspehe drugih reprezentacija za jedno polufinale SP u fudbalu. Nadajmo se da će svi oni koji zaslužuju zaista dobiti šansu da nas tamo i odvedu. A kada pogledamo gde sve naši igrači igraju i kako igraju, to sve ne deluje tako nedostižno. Letos su Hrvati tesno ,tesno izgubili od svetskog i evropskog prvaka Španije i na momente prikazivali bolju igru. Mislim da i kod nas ima dovoljno kvaliteta da i naša ekipa ostvari neki takav rezultat, pod uslovom da igraju oni koji mogu i umeju a ne oni koji su u ekipi jer "moraju" da igraju. Naravno da je dobro za mladog i perspektivnog igrača da ima pored sebe nekoga ko će mu omogućiti da ima karijeru kakvu zaslužuje i ko mu može pomoći na polju u kome sam fudbaler ne može sam sebi puno da pomogne, ali sve to treba da ima svoju meru i kontrolu.
Нема коментара:
Постави коментар