Konačno je počelo. Ne moram više da se smaram gledajući Zvezdinu i Partizanovu bedu, glupave Platinijeve kvalifikacione utakmice za LŠ, Norvežane ili pak da beskonačno ponavljam snimke prošlogodišnjih tekmi. (mada, kad razmislim malo, sad ću da još jednom pogledam snimak poslednjih 5 minuta prošle sezone!). Konačno mogu petkom da se naježim gledajući najave Skysportsa, da subotom ustanem ranije i pokušam da na kladži dobijem nešto od Jasne Šipke & Co. popijem ceđeni sok i provedem vikend gledajući najbolju ligu na svetu i najbolje igrače na svetu. Konačno mogu ponedeljkom na poslu da komentarišem sa društvom, prepucavam se sa navijačima rivala i analiziram gledajući snimke na internetu (iako sam većinu utakmica odgledao uživo). Fudbalska sezona opet dobija smisao. Konačno je počela Premijer Liga!
Nakon prethodne sezone i totalnog klimaksa u poslednjem kolu čovek zaista ne zna šta da očekuje. Onakav završetak i scenario mi deluju zaista neponovljivo i jedinstveno i samo nam ostaje da se nadamo da će nas Premijer Liga opet tako obradovati (nažalost, u slučaju navijača MU, rastužiti). I pre samog deadline day-a je bilo dosta obrta, neverovatnih rezultata, golova, utakmica, izjava..Kad pomislim na sve to, zaista sam srećan što sam imao prilike sve to da posmatram. Iako nisam neki navijač Sitija, način na koji su osvojili titulu me je naterao da se i ja radujem, da prosto aplaudiram i divim se svemu onome što fudbal može da kreira. To nije samo zabava, to je jedno uzbuđenje koje traje cele godine a koje svoj vrhunac dostiže svakog vikenda ispred TV prijemnika. Posle kratkotrajnog i nedovoljno kvalitetnog Eura 2012 kreću sanjarenja o novoj sezoni, i novim neverovatnostima u prvenstvu, novim sukobima, prepucavanjima i najbitnije - novim majstorstvima, golovima i potezima
Čast i Barsi i Realu, Milanu, Interu, Bajernu..Ali Premijer Liga je ipak nešto posebno. Liga u kojoj npr pretposlednjeplasirani Stouk pravi ogromne probleme velikom Junajtedu, gde ne postoji utakmica ‚sa pola gasa` gde kada gledate Norič i Totenhem ostajete bez daha, gde tempo nikada ne prestaje i gde znalaca ima u svakom timu. Gde su derbiji svake nedelje, gde je u vrhu 7-8 timova a ne samo 2 i gde stotine miliona uloženih uopšte ne garantuju uspeh. Gde ferplej zaista znači ferplej. Gde samo stranci pokušavaju da lažiraju penale i da dozvole sebi da posle toga budu obeleženi i stavljeni na stub srama od strane veoma kreativnih britanskih novinara. Tu su i puni stadioni, najbolji komentatori, svakodnevno hranjenje vestima i izveštajima u svim mogućim dnevnim i internet izdanjima. Tradicije, rivalstva, kontroverze, istina je da sve to postoji i u drugim ligama ali ni u jednoj sve to nije tako lepo zapakovano, sadržano i zanimljivo kao u Premijer Ligi. Naravno da svako ima svog favorita i da ima pravo da kaže šta mu se dopada a šta ne, ali EPL ima tu jedinstvenost koja je čini sjajnom i zanimljivom čak i kada ona to nije. Nisu u pitanju samo dukati i moć klubova (mada i oni igraju ogromnu ulogu, naravno), prosto ceo taj fuzz učini da 90% igrača u intervjuima priča o tome kako bi želeli da igraju u Premijer Ligi. A nama ostaje samo da gledamo.
Nakon prethodne sezone i totalnog klimaksa u poslednjem kolu čovek zaista ne zna šta da očekuje. Onakav završetak i scenario mi deluju zaista neponovljivo i jedinstveno i samo nam ostaje da se nadamo da će nas Premijer Liga opet tako obradovati (nažalost, u slučaju navijača MU, rastužiti). I pre samog deadline day-a je bilo dosta obrta, neverovatnih rezultata, golova, utakmica, izjava..Kad pomislim na sve to, zaista sam srećan što sam imao prilike sve to da posmatram. Iako nisam neki navijač Sitija, način na koji su osvojili titulu me je naterao da se i ja radujem, da prosto aplaudiram i divim se svemu onome što fudbal može da kreira. To nije samo zabava, to je jedno uzbuđenje koje traje cele godine a koje svoj vrhunac dostiže svakog vikenda ispred TV prijemnika. Posle kratkotrajnog i nedovoljno kvalitetnog Eura 2012 kreću sanjarenja o novoj sezoni, i novim neverovatnostima u prvenstvu, novim sukobima, prepucavanjima i najbitnije - novim majstorstvima, golovima i potezima
Čast i Barsi i Realu, Milanu, Interu, Bajernu..Ali Premijer Liga je ipak nešto posebno. Liga u kojoj npr pretposlednjeplasirani Stouk pravi ogromne probleme velikom Junajtedu, gde ne postoji utakmica ‚sa pola gasa` gde kada gledate Norič i Totenhem ostajete bez daha, gde tempo nikada ne prestaje i gde znalaca ima u svakom timu. Gde su derbiji svake nedelje, gde je u vrhu 7-8 timova a ne samo 2 i gde stotine miliona uloženih uopšte ne garantuju uspeh. Gde ferplej zaista znači ferplej. Gde samo stranci pokušavaju da lažiraju penale i da dozvole sebi da posle toga budu obeleženi i stavljeni na stub srama od strane veoma kreativnih britanskih novinara. Tu su i puni stadioni, najbolji komentatori, svakodnevno hranjenje vestima i izveštajima u svim mogućim dnevnim i internet izdanjima. Tradicije, rivalstva, kontroverze, istina je da sve to postoji i u drugim ligama ali ni u jednoj sve to nije tako lepo zapakovano, sadržano i zanimljivo kao u Premijer Ligi. Naravno da svako ima svog favorita i da ima pravo da kaže šta mu se dopada a šta ne, ali EPL ima tu jedinstvenost koja je čini sjajnom i zanimljivom čak i kada ona to nije. Nisu u pitanju samo dukati i moć klubova (mada i oni igraju ogromnu ulogu, naravno), prosto ceo taj fuzz učini da 90% igrača u intervjuima priča o tome kako bi želeli da igraju u Premijer Ligi. A nama ostaje samo da gledamo.
Нема коментара:
Постави коментар